Nije da nije…

Katkad sebe čovek manje poznaje, nego što misli. Jednim pogledom u ogledalu možeš videti sebe, ali ne možeš videti ko si. Debljina tvojih usana ne pokazuje koliko si puta poljubio ili bio nasmejan. Boja tvojih očiju ne otkriva kakava si stradanja video, kao što ni veličina tvoje suze ne može istaći tvoju iskrenost. Neverovatno je koliki je kontrast između onoga na tebi i onoga u tebi, a još neverovatnija borba koja se svakodvnevno odigrava u tvojoj unutrašnjosti. Zagledaj se u sebe. Primećuješ li nežnost i dobrotu? Pa zašto onda ponekad dozvoljavaš zlu da uprvlja tobom? Svima nam je potreban mir, čemu ratovi? Tužno je kad granice svoje svesti povlačiš, da bi proširio granice teritorije. Zar ima svrhe deliti se na muslimane i katolike,crne i bele,domaće i strane? Ne shvatam čak ni podelu na dobre i loše, jer u svakom od nas postoji i jedno i drugo. Nijedna razlika nas ne moze razdvojiti, još uvek nas spaja to što smo ljudi. Ipak, potrebno je nešto, da nam vrati svest koju smo izgubili. Jedna linija na karti uspela je da zavadi braću i da na mesto njihove ljubavi postavi inat. Nikada neću razumeti šta je to što nas tera da kršimo zapovest „ljubi bliznjeg svog“ i kako to jedan mali đavo u nama može da bude jači od naše ljudske strane.
Možda jednom sve dođe na svoje, možda jednom pobedimo u borbi sa sobom, možda jednom odlučimo da se vratimo u bitku sa prirodom,možda jednom…možda nikad.

Dobrodošli u Srbiju

Dobrodosli u Srbiju! Mesto na kome vi plaćate državi, umesto ona vama. Gde se umesto knjiga, kupuju diplome. Gde se ne zna ko je*e, a ko prima. Gde pametni kradu, a budale rade. Gde prave konjine možete videti u skupštini, a ne u zoološkom vrtu. Reč je o specifičnoj vrsti, koja ne dozvoljava da bude jahana, ali rado jaše! Glavna senzacija u Srbiji-jahanje naroda za neverovatnih 9.999,99 dinara! Ne smete propustiti ovu sjajnu ponudu! Ovde svi ljudi imaju tretman kao životinje i uspešno je pobijena teorija da je lav kralj životinja. Kod nas je to Vučić.  Stasit, prosed dečkić, od majke Vučice i oca Vučka. Sa stanovišta jednog laika, rekla bih da je njegova misija da ljudi rade za banane. Narodu pare ne trebaju, bitne su državne gaće. Banane su zdrave, pune kalijuma i magnezijuma, a i imaš potpuni doživljaj da si majmun.
Zanimljivo je još i da svi političari nose jedne velike, zajedničke gaće, koje neprestano pune go*nima. A kapiram da posle planiraju istim da nas bombaruju, kao Amerikanici 1999. Kažu da se nema za novi donji veš, a rezervni pojeli moljci. ŠOK! SKANDAL! Mira Marković, za koju se dugo verovalo da je knjiški moljac, ispostavilo se da je gaće-moljac. Izgrizla je čak četiri milijarde gaća, a zatim zbrisala u Rusiju. Ma sve su to isti paraziti i štetočine. Ja da se pitam, sve bih to na lomačku, kao Englezi Jovanku Orleanku.
A što se tiče Eu, ostao nam je samo još jedan preduslov da ispunimo-da svako izvadi po jedan bubreg. Jedva čekam da postanemo članice, pa onda konačno unija može da počne sa raspadanjem. Valjda to tako treba kod nas-sve naopačke. Da nije komično, bilo bi tragično…

Bezopasna prašina

Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj. Mislim da je vreme da ih očistim ili bacim. Ali, čekaj. Ako se upustim u posao čišćenja, kad-tad će se prašina opet nataložiti…ma ipak ću ih baciti. Uzela sam staru kutiju i potrpala sve u nju. Kašalj me je toliko stegao da se ni u jednom trenutku nisam usudila da probrljam po njima. Istrčavam na ulicu gde me spopadaju neki odvratni, iskeženi ljudi. Vraćam se u stan, sad je nekako lakše da se diše. Sedam na fotelju, i onako lagano uključujem tv i grickam kikiriki. Par puta sam pogled uputila ka prozoru. Činilo mi se kao da me neko zove kroz jecaj. Sad več zaboravljam na sve oko sebe, gledam u plafon i pokušavam da pobegnem od paklene iluzije. Očajnički nemir se odjednom stvorio u meni. Ipak se vračam na ulicu i grabim onu kutiju. Kašalj je sad mnogo jači, ali je onaj nemir nestao. I šta sad da radim? Vadim uspomene  i gledam u njih, dok me one, sve većim rukama prašine hvataju za vrat i vuku k sebi… „Upomoć, ubiće me. “ Guram ih od sebe, ali ne vredi. Znam da bi mogao u ovom ratu sa strašnim čudovištem da mi pomogne jedino neko, ko je davno umro, pokušavajuči isto što i ja sada. Vrištim toliko jako da se sav strah pretvara u ludilo.  Odlazim u sobu. Sad sam na sigurnom. Gasim lampu i utanjam u sanjarski svet… Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj… Još jedan dan isti kao prošli i svi prethodni. Hoće li ovo prestati kada se odlučim da ih se zaista odreknem? Ili, kada me ubiju, kao onu osobu koja je verovala da je sve to samo bezopasna prašina…

Tuga

Boli! Mislila sam da je prošlo! Nije! I dalje stojiš na istom mestu, netaknut, neisprljan, suviše čist, čistiji od svih ostalih. Zašto? Idi! Trebalo bi da si već pluskvamperfekat za mene. Valjda ćeš otići do ujutru, do sutra, do aprila, do mog rođendana, do leta…a možda ćeš otići „nikad“. U meni su grozni, očajni, neizdrživi Tantal i Sizif. Sve što se zove našim, tvojim i mojim je preveliki teret za mene. Kad se već ponadam da sam se izborila i pobedila, sve se opet, niotkud nađe na dnu mene same. Plašim nas se, dovoljno smo me ranili, još malo i ubićemo me. Znaš, prati me varljivi osećaj da me uvek i svuda čekaš, iako si već odavno otišao. Klečim na kolenima pred ogledalom, ipak nikada sebi neću oprostiti. Pogubljena u čitavom lavirintu zablude, verujem da i dalje stojiš na polovini svake provalije, da me uhvatiš. Svako novo razočarenje me vraća tebi. Boliš me! Nikada sebi neću priznati, uživam u toj boli, zato ti sad, kao i onda, kažem da ideš! Nemoj da pomišljaš da se vraćaš, suvišan si, shvati! Neopisiv boj se odigrava u meni, ne želim da ikada osetiš ovako nešto. Patim li? Verovatno, ne znam. Fali! Prokleto nedostaje! Ona moć kad imaš još dve ruke, koje su jače od tvojih, koje znaju kad da zagrle, koje su tu da te odbrane od svakog udarca, koje te nose iznad vode, ne dopuštajući da se udaviš. Nije postojalo ništa jače od tvog „bravo“. Učinilo je da shvatim poentu svakog truda i da budem ponosna jer si ti ponosan na mene… Tuga! Nisi ti kriv,ja sam! A ipak ostani, nemoj da ideš, ne umem da podnesem taj ogavni osećaj usamljenosti. Treba mi bar nešto u meni da me usmerava, da me odgovara od lošeg, nemoralnog, da me tera da verujem u sebe, da čini da se osećam sigurno, da me brani, da trpi moju razmaženost… i da me zaludjuje da i ja stojim na mestu, sa kog sam odavno otišla.

18.9.2013.

Kada sam bila mala verovala sam da je prijateljstvo moc, koja odrzava svet, a da je zivot magija, koja da bi opstala mora da ima svoj carobni prah. Danas mogu da kazem da sam ponosna sto poznajem osobu koja ima moc, ali ne da odrzva svet, vec moju ljubav prema njoj i verovanje da svaka osoba mora da ima delic sebe u nekom drugom. Dva srca kucaju istim ritmom, kako bi zajedno stvorili najmocniju simfoniju o prijateljstvu. Zaista, pored nje je zivot magija, jer neverovatno je kad imas osecaj da ti neko dodiruje srce, dok te samo drzi za ruku; prodire u tvoje snove, iako samo koracate ulicom; zna sta se krije u tvom umu i kada cutis; veruje u tebe i kad vec sam pocnes da odustajes. Dok imam nju,ne bojim se nicega! I zelim da nikada ne ode iz mog zivota, jer se samo jednom pojavljuje osoba koja ti govori najlepse reci,a natera te na suze. 
U meni postoji prevelika doza zahvalnosti sto ona postoji. Znam da ni sa kim drugim ne bih umela da se smejem, kad ni sama ne znam razlog. Boze, koliko je volim! Zelela bih da znam kako ce izgledati te loknice za par decenija, hoce li i dalje imati sposobnost da se vrate u isti polozaj kad ih povucem na dole? Jeste li ikada videli dve bake koje idu ulicom, oslanjajuci se na jedan stap? Ni ja. Ali za mnogo, mnogo godina moci cete i to da vidite 🙂
Inace,danas joj je rodjendan i zelim joj… rekla sam vec da ima moc da zna sta se krije u mom umu i kada cuitm. 

„Kada se Sunce spusti, to ne znači da će me pojesti mrak, već da je svako novo jutro nova mogućnost da ispravim lošu stranu sebe.“

Uvek mi je bilo posebno intrigantno i donekle neshvatljivo to neprekidno smenjivanje dana i noći. Zapravo, nema ničeg čudnog u okretanju Zemlje oko svoje ose, koliko ima u okretanju čoveka oko svojih stavova, ideala, same ličnosti. Čini mi se da spuštanje tame sve jače pritiska dušu, koja taj pritisak prosleđuje na emocije i sam razum. I kada je gotovo svaki atom prigušen, nastaje eksplozija. Razorena i neopredeljena stojiš između same sebe. Kršiš svoje principe, samo kako bi pokoravanjem mraku spasila svoju dušu.
Zašto su zidovi oko tebe okrečeni u belo? Čini se da je pored te beline, izraženija tvoja prljavost. Svaki put kada se tvoja senka dodirne sa njima, odigra se ozbiljni okršaj izmedju simbola čistote i oličja grešnog čoveka-tebe. Ko si ti u stvari? Postala si neko za koga si tvrdila da nikada nećeš biti. Ranije su ti se takvi ljudi gadili. Znam da mrziš svoje lepljive prste, za koje se hvata sva ljudska nečistota. Da bar koralno roze rukavice mogu da prekriju to. Ali dzaba, nekada su i nevidljive stvari najuočljivije. Prljava ti je duša, draga moja, a to je nemoguće sakriti. Sada tvoj cilj ipak opravdava sredstvo, ljubav nema moć, a prijateljstvo ne postoji. Nametnuto je sivilo i ubijeno bratoljublje. Negiraš? Pa zašto onda već treću noć ne možeš da zaspiš? Ta tvoja insomnija te odaje da si ipak svesna sebe. Ali, znaš, to je dobro. Sve dok objektivno sagledavaš svoju ličnost i uočavaš svoje greške, ima spasenja za tebe. Jednostavno je ispraviti, kad znaš gde grešiš. A kad na sebi prestaneš da uočavaš tragove lošeg, nemoralnog, neljudskog, tad budi sigurna da si u zamci. Izgubićeš moć da prepoznaješ svoje brljotine, a samim tim i mogućnost da ih ispraviš. Živećeš u zabludi da si bezgrešna i umreti sa svim svojim greškama, koje će zauvek ostati sa tobom, jer na vreme nisi uspela da ih ugledaš.

Evo ga prvi zrak svetlosti, kao znak da si pregurala još jednu borbu sa sobom. Međutim, večeras se ponovo vraćaš na isto bojno polje. Ostani hrabra i ne beži od tame koja te tera da preispituješ sebe. Stani čvrsto i ponavljaj: „Kada se Sunce spusti, to ne znači da će me pojesti mrak, već da je svako novo jutro nova mogućnost da ispravim lošu stranu sebe.“

„Kad smo budni, svi imamo isti svet, a kad sanjamo, svako svoj“ Aristotel

Skači ,vrišti, pevaj, dodirni beskraj, poveži se sa čitavim univerzumom. Voli, stegni ruku, zadrzi dah, ljubi sve oko sebe. Ukini granice i ne veruj da je sve to san, jer nije. To je život u tebi, koji ceka da ga pokreneš prizivkom sreće. Vidiš, lako je da budes srećan, ako ti to želis.  A želis li?  Zar nisi prezasićen od ove iluzije zivota?  Ovo je, zapravo, mračan san koji će prestati kad ti odlučiš da se probudiš. Nikada nisam mogla da shvatim zašto ljudi primećuju tugu oko sebe, a ignorišu radost u sebi. Mi,  Srbi, smo narod koji teško može da se razume. Imamo prelep jezik, ali su nam draži anglicizmi. Zaboravili smo svoj folklor, zbog Lejdi Gage, Madone i Rijane. Ne prepoznajemo sopstvene kvalitete i vrednosti. Ne mislim da je u našim dušama zlo, ali verujem da je neko zlo ovladalo nama. Često nam je draži tudji neuspeh od sopstvenog uspeha. Uprkos svemu, ja verujem u promenu. Za pocetak nam je potreban jedan pastir,njegova frula kojom ce proizvesti „Odu radosti“ i malo volje da sve bude drugacije.

 

„Probudim se nad krevetom oluja“ M.Pavlovic

Sve nas deli samo jedan prag, jedna kapija, jedan korak. Ja stojim mirno i čekam da me jedna, od dve ruke, povuče k sebi, život ili smrt. A ti? Umeš li uopšte da razlikuješ ova dva sveta? Da imaš mogućnost da biraš, koji bi izabrao? Ovozemaljski život, koji je, zapravo, ograničeno umiranje ili smrt, koja predstavlja beskonačan, slobodan život? Ne, nemoj da mi kažeš. Sigurna sam da želimo isto, ali smo mi niko i nista da odlučujemo nad svojom sudbinom. Stoga je bolje da ostaneš ovde, da zajedno čekamo da nas pozovu.

Ja sam Katarina. A kako se ti zoveš? Vidim da ti komunikacija baš i ne ide. Juče mi je bio 78. rođendan, žao mi je sto nisam duvala svećice. Propustila sam priliku da ih spasem, da ugasim plamen sa njih i pomognem im da ostanu čitave, neistopljene. Naravno, ni zelju nisam mogla da zamislim, a imala sam jednu jaku-da ozdravim. Zašto samo ćutiš? Pa reci nešto! Osećam se krivom. Ostavila sam svoju decu, muža, sestru, kumu i mnogo prijatelja. Ljuta sam na sebe. Nisam smela sebi da dozvolim da izgubim bitku. Pa kako je jedan rak mogao da bude jači od mene? Kako? Volela sam život. Ophodila sam se prema njemu, kao prema platnu za slikanje. Trudila sam se da koristim vesele boje, a da svaku pogrešnu crticu pretvorim u nešto. Nedostaje mi moja kancelarija i sve prve jutarnje kafe koje sam ispijala, uzivajuci u pogledu na Mariahilfer Strasse. Dvadeset i šest godina sam bila urednik časopisa „Veruj u zivot“. Uživala sam u svom poslu. Volela sam i da putujem. Bila sam u Rusiji, Nemačkoj, Japanu, Teksasu, na Alpima, dva meseca u komi i evo,sad sam ovde.Polako završavam svoje poslednje putovanje… Mislim da je ovo zvono znak da krenem, izgleda da ovog puta nisam uspela da se izvučem. Ako ti, kojim slucajem, odlučis da se vratiš dole, nemoj da umireš, živi! Pobuni se protiv nepravde, zagrizi bol, oseti radost, voli i praštaj. 

Veruj mi, imaš sve

Nedeljno jutro i standardni nedeljni mamurluk. Sinoć se bas dosta popilo, tipično za mene. 16. februar i umesto snega-sunce! Stavljam karmin, naočare i upućujem se ka jednom od lokalnih kafića. Ah,divnog li dana.

-Ja ću toplu čokoladu sa šlagom,hvala.

Sedim ‘zavaljena’ i razmišljam o novoj torbi. Crna bi bila idealna, iako imam jos četiri u istoj boji. U mojoj meditaciji me prekida jedna slučajnost. Prosijak sa ljubicastom posudicom u ruci i nekim natpisom u krilu. Sedi u invalidskim kolicima i upućuje bespomoćan pogled prolaznicima. Pa on nema nogu!? Zasto baš on? Je l’ fer što ja sedim sa ove, a on sa druge strane šetališta? Naše strane su mogle da budu zamenjene, na njegovom mestu je mogao da bude bilo ko od nas…i ko uopšte odlucuje o tome? Svi smo podjednako zli i svi podjednako mrzimo, pa zašto smo mi onda privilegovani, a on ne? Sigurno ima samo jednu zelju-noga! Čekaj, pa ja imam obe! Nikada se više neću usuditi da kazem da sam nesrećna. Mali plavi dečak je upravo protrcao ispred njega ,a on je samo oborio glavu i, ako sam dobro primetila, zagrizao usnu. Njegova molba za milost se zaustavlja na meni. Osećam da taj pogled pokreće neko čudoviste u meni, koje polako gricka moju unutrašnjost. Uzdišem, gutam knedlu i okrećem glavu. Nikada za sebe više neću reci da sam čovek! Uzimam svoju krznenu torbu, ustajem i odlazim. Čini mi se da nijednom pre nisam odlučnije i sigurnije koračala ulicom, kao sad. Setih se one Andrićeve da je čudno kako nam je često malo potrebno da budemo srećni i jos čudnije kako nam to malo nedostaje. Replika-još je čudnije kako je to malo tu, ali ga ne primećujemo.

Zahvalna do groba

Zatežem haljinu, popravljam karmin, navlačim štikle…Prelazim ulicu, i naravno, zaustavljam saobraćaj. Glava visoko, visoko podignuta, leđa prava, dama sam, ne pacov! Iako su zapravo sve druge oko mene mešavina malih pacovčića i keruši.

Danas baš i nije moj dan, samo ne želim da se to primeti…Zašto bi ti jadni, bezrazumni ljudi morali da znaju šta se dešava u mom životu? Kad razmislim, nikad nije moj dan,uvek je tu nešto da me štipa za vrat ili još gore kucka u mali mozak. Ali ovaj današnji bes, e to je nešto drugo! Znaš ono kad bi da ga uhvatiš i zavežeš za banderu, a onda ga šamaraš i šamaraš i šamaraš, sve dok ne dođe neki dasa i završi taj deo umesto tebe. A žalosno je što dasa ipak neće doći…ne postoji! Eh, muškarčići moji, jadni ste mi vi u potpunosti, a ni te vaše kerušice nisu ništa bolje. Žalosno je to što moj isuviše cenjen nosić mora da deli vazduh sa vama, džavdžaricama.

Kažeš, opijaš se zbog mene? E pa nije to dovoljno, ne! Treba da se ubiješ, da umreš, da crkneš! Da me više oslobodiš tvojih gnusnih laži: volim te, fališ mi… Pa voliš li me i kada tvoj odvratni jezik zavučeš u njena jeftina usta? Falim li ti i kada tvoj jezivo hrapav dlan krene da klizi po njenim koščatim nogama? A da, tada si bio u raspamećenom stanju. E pa slobodno nastavi da budeš, nastavi da skidaš one užasne fejkerske Louis Vitton pantalone i da glumiš gospodina. Propali paceru, gadiš mi se! Ostani tu, napolju na kiši. Zazviždi, jedna kerušica će dotrčati, verujem. A sad marš od mene, smeta mi miris pomešane rakije, jeftinog parfema i otrcanosti. Nemoj više da oduzimaš moje kraljevsko vreme i da trpaš svoje blatnjave, seoske noge u moje carstvo. Zahvalna do groba.