Samo za devojke :)

Koliko vas masta o ‘gospodinu Savrsenom’? Onaj perfekatan tip sa ubitacnim pogledom i ostrim umom. Znate sigurno da je on spreman da propusti tekmu da bi vam glumio nosaca u sopingu ili da odbije poziv ortaka na pivo, da bi vas odveo na romanticnu veceru ili bioskop. Nikad ne gresi,  zna gde je mesto prljavim carapama i sto je najvaznije, ne okrece se za zgodnom glupom plavusom. Nije mu bitna duzina vasih nogu, ni obim struka, usresredjen je samo na vas osmeh. Da li uopste da spominjem njegove neboplavne oci, privlacno izbacenu donju usnu i perfektno, perfektno celicno telo? Nikada nije izasao neobrijan i neukusno obucen, jasno mu je da pored vas ne moze da hoda u trenerci. Nikako nije klasicna ‘papuca’ i predaleko je od krvavookih siledzija. Sve sto radi je jednostavno bez greske. Njegov poljubac je kao Mocart kuglica-cokolada mu se topi sa usana, neodoljivi ukus pistacija i krckanje lesnika-koje vas vraca u stvarnost! Zabluda, drage moje! Takvog necete naci, bar ne u ovom zivotu, u ovom milenijumu i na ovoj planeti. Za njih je utakmica sveta stvar, a pivo ima bozansku moc. Pa koliko danasnji muskarci moraju ludi da budu, da bi odbili drinkovanje zbog nas? Helouuu!? Mi smo za njih samo obicne zene. Koga je briga za nase cipele, kapute, torbe, haljine, ogrlice, krznene prsluke, sesire… Jednostavno im je da budu jednostavni i dosadno da budu komplikovani…kao mi :). Ne trazite od njih da vas shvate, jer nece uspeti. Nikada nece shvati kakva je radost kad udjes u prodavnicu sa stiklama i kakva je tuga kad ti otpadne dugme sa sakoa. Zato mace, savetujem vam da se drzite zajedno. Ne dozvolite sebi da se cupate oko nekog zenskarosa, vec uhvatite jedna drugu za ruku i pravac na Martini.

Poslednje o tebi

Ako je kroz moje telo dok sam bila zaljubljena tekla crvena krv, da li to znači da će sada teći ledeno plava? Suludo. To je isto kao da se uveravate da će vam vratiti kofer sa osećanjima, koji ste dobrovoljno poslali na pogrešan avion. Crvena, nostalgična krv nastavlja da se provlači kroz vene i kapilare, a kofer? Još se samo sećam šta sam potrpala u njega: tovar ljubavi, previše poljubaca, malo suza i jedan stisak ruke, onaj najteži, za kraj. Bio si moje sve…Da! Sve! Od sunca koje me budi, ponosa, odlučnosti za borbu, preko mojih razloga za smeh, pa i za ljutnju, fotografija koje gledam, koraka, pa do mog meseca i naravno sna. Bio si sve! Verovala sam da su te svi uglovi mog života pronašli. Možda bi bilo bolje da smo poradili na pronalasku jedno drugog ni u čemu, sad bi bar bilo lakše pustiti ‘ništa’. Ovako ostajem razorena, samo polovina mene stoji ovde gde jesam. Samo sa jednim okom posmatram sve naše ili, bolje reći, moj uspomene. Gledam Prater, prelepu Mariahilfer ulicu, dvor Marije Terezije. Vidim ceo Beč, ali tebe ne vidim nigde. Očigledno je, pa čak i sa ovim jednim okom da si odavno napustio moje uspomene, ko zna zašto. Uvek je delovalo da te posmatram kao kukavicu, ali sam ti se divila koliko si bio hrabar da gaziš život, da guraš napred, da se ne predaješ. Potajno sam mislila da sam ja tvoja snaga, ali sada, na kraju, dokazao si da sam bila tvoja najveća slabost. Znaš, ako se opijaš ili drogiraš, reklo bi se da tada nisi heroj, već slabić. A ako zaplačeš, budi siguran da si čovek. Doduše, mi smo negde na celom ovom putu zablude usput izgubili ljudskost u sebi. Dostojanstvo je ostalo na nivou, ironično. Nije više ni bitno što je jedna kap kiše uspela da ugasi vatru u nama. Postali smo neprijateleji, zar ne?Dozvolio si da neki prolaznici sruše čelični zid u tebi, koji sam ja gradila tri godine, za samo jednu noć.
Žalosno je sto ovaj sram ne doživljavamo kao poraz, već kao prkosnu pobedu. Uspeli smo da isprkosimo jedno drugom i time smo postali samo dva pojma, čiji je jedini odnos sublimacija. Ne znam za tebe, ali ja se još nekako drzim, bar dovoljno čvrsto da mi ne klecaju kolena. Odlucno stojim i čekam… Ne,ne. Ne čekam da se vratiš i da se andjeoska priča sa paklenim akterima nastavi. Čekam da se pojavi neko ko će uspeti da prkosi zakonima prirode, a ne meni. Ko će uspeti u meni da zaledi krv, onda kada gori najveća vatra. Nekog ko će biti spreman da zaustavi avion i junački povrati kofer sa mojim osećanjima.

Svuda pođi, u kafanu dođi

Hajmo sad svi-„Kafana je moja sudbina,ona me je sebi uzela…“Pored standardna tri prsta koja se dižu čim se uoči zelena lampica pored foto objektiva, brzinom koja je proporcionalna brzini uočavanja slobodnog mesta u GSP-u; Pored plastične kašičice u ustima, čije grickanje izgleda kao da su naišli na slepo crevo u istoj, koje bezuspešno satima pokušavaju da pregrizu; Pored preventivnog kvašenja pre ulaska u hladnu vodu na letovalištu, u cilju izbegavanja infarkta, koji će nas svakako kasnije stići zbog prevelikog konzumiranja prasetine; Srbe jos možete prepoznati i po cugu. Da rasčistimo na početku-mi smo nacija pijanaca, a ne alkoholičara. Dakle, nama ne treba lečenje, već mi lečimo-svoju napaćenu dušu.
-Kume, dobio sam sina, idemo u kafanu.
-Kume, ostavila me žena, idemo u kafnu.
-Kume, obesila mi se mačka, idemo u kafanu.
-Kume, spao mi crep, idemo u kafanu.
-Kume, crkla mi ringla, idemo u kafanu.
-Kume, progutao sam kliker, idemo u kafanu.
Mi ne biramo razlog, bitno je da se pije. Bilo sta, medovača, višnjovaca, šljivovica, viljamovka, ma moze i brlja. U ovom slučaju, ne postoji smena generacija, jedino što se smenjuju jesu čaše i flaše. Prvi kontakt sa alkoholom odigrava se u ranom detinjstvu, kad obicno očevi daju svom sinu prvi gutljaj piva. A mali se kasnije klima levo-desno i kao fol slučajno starije tete hvata gde ne treba. Zatim imamo devojčice od 12-13 godina, koje tripuju da od gutljaja vodke pomešane sa guaranom imaju 12 promila. Onda obično onako „pijane“ padaju u trans uz pesmu „Pristajem na sve samo kaži“, dok ih neki starkulja, ili ako vam draže fosil iz doba paleozoika, odmerava dok češlja svoju jareću bradicu. E sad krece ozbiljna priča. Sa 17-18 godina se oseća prva ljubav prema alkoholu, jer ti je baš on pomogao da ukapiraš da tvoj hrčak ume da govori ljudskim jezikom. I tako mortus pijan komuniciraš sa hrčkom i na kraju zaspiš pored kaveza. To je najbolja opcija koja može da te snadje. Znam ljude koji su se budili ispred svojih ulaznih vrata ili koji su pokušavali da iskoče kroz prozor, jer su mislili da imaju moci Spajdermena. Onda kreću studentska opijanja, dva dana si pijan, treći si letva i tako u krug. Obično se studenti zanesu sa onom jednom za tremu, pa se to na kraju završi tako sto se pojaviš na ispitu i kažeš profesoru da liči na tvog pokojnog dedu i naravno, padneš ispit. Bračna pijanstva su najkritičnija, jer su tanke granice izmedju pitanja da li će vam zapaliti strasti ili zapaliti stan. Kad muž shvati da njegova žena zapravo pije više od njega i da ne može da joj isprati tempo, onda odluči da se povuče, kao skotna ženka. Uhvati se za neku raspalu gajbu, koja ima više godina nego cela loza Nemanjica i uz pesmu „Neko vozi motor,neko vozi traktor, ja i moja mala motokultivator“ ispija zidarca ispred piljarnice sa „ortacima“ iz kraja. Tu već čitava karijera počinje da gubi svoj sjaj i postaje sve rđavija do poslednjeg dana. Ne! Ako si Srbin, ne smeš trezan da odeš na onaj svet. Svi koji su te poznavali, pobrinuće se da se i poslednji put napijes uz ono „Nek mu je laka crna zemlja“ i uz par prosutih kapi domaće rakije. I tako ti letiš i ne osećaš ništa (kao što je bilo i većinu tvog života) i sa nevericom odozgo posmatraš ove dole, koju su pijaniji nego na sahrani rođene tašte. A vrhunac svega je kad zapevaju „Ženi nam se Vukota“ a onda se od muke i sam prekrstiš i izvadiš rezervno unuče iz zadnjeg dzepa. I taman kad pomisliš da je tvoja karijera načisto propala, sretneš na nebu Disa, a on ti mrtav ‘ladan kaže- „Ne marim da pijem, al sam pijan često.“