Kad se slon navikao da zivi bez gaca, navici ces se i ti na novi grad

Slozicu se sa onim da mozemo da odemo od nekih stvari, ali to ne znaci da ce one otici od nas. Dobro je sto nam ostaju verne i kad mi odlazimo drugim stvarima misleci da su bolje za nas. Sva sreca pa nemaju ljudsku cud, inace bi nas se vec odavno odrekle (bas kao mi njih). Postoje gradovi u koje mozes da ides i grad iz kog mozes da odes. I obicno pri povratku u taj jedan jedini grad shvatis da on uopste nije dosadan i monoton kao sto ti je pre izgledao. Nema veze sto tek tad skontas da je nikla nova zgrada u komsiluku, iako ona tu stoji vec dve godine. Zurke u njemu nikad nisu dosadne, jer iako postoje samo dva kluba, svi tvoji prijatelji su na broju. Mogu da izmene sve njegove ulice, trotoare, pesacke prelaze, ali tvoj osecaj sigurnosti dok hodas njime se nikada nece promeniti. Posekli su jelke ispred tvoje zgrade, ali su za tebe one jos uvek tu. Samo ti mozes da ih vidis, jer znas koliko su puta one gledale tebe dok si za druge bio nevidljiv. Iako danas postoji drugaciji park, u glavi imas sliku onog zemljanog putica, kojim si prohodao i onu oguljenju ljujasku. U potpunosti razumem tvoj ritual da sednes na sred betonirane staze, nekada je tu bila klupa tvoje ekipe. Ulazis u svoj dom, a tvoj macak pravo pod krevet. Nema veze sto i dalje bezi od tebe, ispunjava te osecaj zadovoljstva jer ipak nije zaboravio ko si. „Mama! Opet si sakrila rakiju! Gde je?“ Uobicajeno uzmes casicu pred grad, mozda dve,tri, pet… I zurka moze da pocne! Koliko god ti se mutilo pred ocima, uvek ces uspeti da prepoznas svoje ljude i najzad-ponovo ces prepoznati sebe. Sad si siguran da je srce na mestu.