Ljudska pamet je glupa, nevođena srcem

Volela bih da znam da ljudi iz moje prošlosti misle na mene, kao ja na njih. Toliko je reči potrošeno na te osobe da više ne znam ni šta bih im pisala. Uprkos tome, imam potrebu da ipak nešto kažem, nešto snažno, nešto što će odjeknuti u njihovim glavama. Kao da verujem da će ih te reči vratiti. Možda već danas, možda za par godina, meni je samo bitno da ih vrate.

Bože, koliko je ovo teško priznati. Pa nedostaješ mi. Šteta što sam kukavica, pa ti to nikada neću reći. Ne očekuj ni da ćeš čuti koliko te volim, iako bih sada vrištala o tome. Mogla bih da pričam o tebi celu noć, ceo april, ma celu večnost. I znaš šta? Ne bi mi dosadilo. Nikada!

Jedini slušalac bi mi bio Mesec. Ljudi su preveliki nevaljalci i zloće, da bi razumeli. Osudili bi me da sam samo još jedna budala u univerzumu, koja cmizdri zbog gluposti. Mada bi verovatno na kraju i sami priznali da ih je bar jednom neka glupost opametila.

Niko osim tebe ne bi mogao da razume moju ludost, uvrnute ideje, moj život. Niko! A ponekad se u svom vrtlogu nedostajanja uhvatim za telefon, onda se setim da više nemam prava da te zovnem, ni hrabrosti, ni obraza.  Sve to što smo gradili godinama, uspele su da unište prljave, grozne, odvratne reči. Vrag nek ih nosi…

A ne bi mi smetalo ni da samo ćutimo, tišina sa tobom ionako nikad nije bila neprijatna. Bio bi to odličan mamac da te zagrlim, da plačem na tvom ramenu, zauvek… Ni jedno rame nije udobno kao tvoje.

Nisam znala da su noći ovako crne. Da ovako umeju da bole. Valjda je došlo vreme da i ja shvatim da je noć najgora za nedostajanje, jer nema tvog glupog smeha da je prekine. Ova usamljenost me opominje da je neke greške ipak trebalo oprostiti. Prokletstvo je što se čovek osvesti tek kad ga stigne nemoć od ostatka sveta.

Ipak, želim da znaš da ćeš zauvek ostati moj mali đavolak, prkosnog osmeha i zaljubljenog pogleda. Pored tebe je život bio magija, zaista. Neverovatan je bio osećaj da mi dodiruješ srce, iako me samo držiš za ruku. Da prodireš u moje snove, dok samo koračamo ulicom. Značilo je da imam nekoga, za koga sam bila sigurna da će kad svi pobegnu, zbog prejake oluje, ostati tu da mi drži kišobran. A na kraju sam te sama oterala…

Osećam da mi fali deo mene, jer su ga neki ljudi odneli kada su otišli. I to ne znači da su oni surovi ili lopovi, to znači da sam ja bila dovoljno veliki čovek da se delom poklonim nekome za uspomenu… I na taj način, zauvek oslabila sebe.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s