Ponekad se pitam da li vreme testira moje strpljenje ili me priprema za nešto što je već unapred upakovalo za mene. Pokušala sam na sve načine da budem srećna. Ne pričam o onoj vrsti sreće kada kupiš nove cipele, položiš ispit ili sretneš nekoga posle mnogo, mnogo godina. Prema mom viđenju sreća je malo drugačija. Ona počinje sa trenutkom i nastavlja se večno. U stvari-ne počinje sa trenutkom, već sa nekim.
Dragi neko, mislim da je tvoj sat pokvaren. Na mom je već odavno otkucalo da treba da se pojaviš. Bilo bi lepo da dođes, pre nego sto me neka emotivna hendikepiranost ne odvuče u svoju nedođiju u kojoj se trguje lažnim vrednostima. Potreban si mi. Potrebna mi je ljubav. Čekam da je doneseš. Požuri i ne smišljaj izgovore usput. Ljubav i izgovori nikada nisu išli zajedno. Kako ne razumeš? Jednostavno je-ili nekog voliš ili ne. Ili si povezan sa nekim ili ne. To što to tvoje kazaljke stoje ne opravdava te, jer sam ja došla po tebe čak i pre vremena. Nije mi bilo bitno da se sretnemo u zakazano vreme, nije mi čak bio problem ni da te čekam…ako ćes doći. Odluči se, ja sam još uvek tu.
Mislila sam da svaku osobu možeš napraviti savršenom za sebe, ako to želiš. Međutim, mnogo mi je trebalo da shvatim da u životu nije kao u vrticu-dobiješ parče plastelina i oblikuješ ga onako kako ti hoćeš. Zato sam naučila da ti se nadam. Ne znam koje su ti boje oči, kosa, koža. Ne znam koju vrstu muzike slušaš, ni da li ćeš sa mnom gledati romantične filmove. Ne znam koliko snažno grliš i držiš za ruku. Ali, umeću da te volim, obećavam.
KatarinaBarbara 