Plav je. Lepo se smeje. Kaže da mu je nos polomljen, ali ja to ne primećujem. Meni je savršen. Ima zelene oči. Uspela sam da vidim sebe u njima, ali samo na trenutak. Trepnuo je i nestala sam. Kao da sam se probudila. Opet sam budna sanjala pored njega. Krupan je. Neko bi rekao da je debeo. Meni je taman da se pored njega osećam sigurno i da ne mogu lako da pobegnem iz njegovog zagrljaja, mada nikad to ne bih ni pokušala. Ima glupe fore i loš smisao za humor. Ipak mi se i dalje sviđa. Plašim se da se ne navučem na njega. Možda već jesam! Gledam ga i srećna sam sto je pored mene. Ljubi me. Grebe me njegova brada. Guram ga od sebe. Nije zaljubljen, samo se pravi da jeste. Nema veze, meni je lepo. Sebična sam, znam. Opet ga grlim i nastavljam da uživam. Slušam ga kako diše i razmišljam kako bi bilo tužno da sutra ne bude tu.
KatarinaBarbara 