„Dobijao sam ponude za diplome na kompenzaciju, ja to nisam hteo da uradim. Nisam ni tada lagao ni varao, ne lažem i ne varam ni danas.“
Zasto ste odlučili da se bavite novinarstvom?
Nisam se ja odlučio, život je odlučio da ja budem novinar. To što sam danas ovde i bavim se ovim poslom je donekle božija volja, život me je dovukao dovde ili neka borba za opstanak, ko će ga znati… Veoma mlad sam se oženio i život je krenuo nekim drugim tempom i počele su da mi se dešavaju i neke teške stvari. Ja sam imao jednu nezgodnu situaciju u porodici. Moja ćerka rodjena je u sedmom mesecu i bila je slepa, ona danas radi u redakciji sa moja dva sina, treći je još mali, ali već priskače u pomoć. Ja sam mašinski tehničar i radio sam dvanaest godina u Fabrici reznog alata, a ovim poslom se bavim dvadeset godina. Radio kao tehničko lice, kao snimatelj na pojedinim televizijama, na lokalnoj televiziji „Galaksija“. Osnivač sam televiizije „Čačak“, tamo sam bio prvi radnik, radio sam u međuvremenu za televiziju „Satelit“ Crne Gore. Radio sam za srpsku televiziju u Čikagu u Americi, gde sam često odlazio zbog posla, nadničio sam pre podne, a popodne sam radio na toj srpskoj televiziji. To je sve bilo tako do 2007. godine kada sam uzeo otpremninu od televizije „Čačak“ i otišao kući. Devedesetih sam bio jedini koji je smeo sa kamerom da izađe na ulicu. Mnoge kolege, koji su profesionalni novinari izbegavali su to, međutim ja sam jednostavno to osećao i išao sam na ulicu i mislim da me je ta ulica iznedrila tad. Ja sam bio sa tim narodom na ulici, u stvari, mene narod povlači. Tamo gde je narod tamo sam ja!
Nemam fakultet i nažalost neki ljudi koji imaju ne rade ovaj posao. Mogao sam da biram diplomu. U ovom svetu vidimo kakve sve fakultete ljudi završavaju preko noci. Čak sam dobijao ponude za diplome na kompenzaciju, da pustim reklame za ove ili one, tamo neke fakultete, neke škole. Ja to nisam hteo da uradim. Ja sam ono što jesam. Ja sam mašinski tehničar i mislim da mi je to sačuvalo glavu. Danas bi bio neki nabeđeni novinar koji je na kvarno sa kupljenom diplomom napravio „Glas zapadne Srbije“ i radi to što jeste. Ne može to niko da mi kaže. Dakle, nisam ni tad lagao ni varao, ne lažem i ne varam ni danas!
Da li ste ikada razmišljali da odustanete?
Pa ne, osećam taj posao i mislim da to imam u krvi. I u svakom trenutku, sedeću u kafani, ja imam već dve teme koje će da mi se rode.
S obzirom da ste jedan od takoreći osnivača televizije „Čačak“, zbog čega više niste tamo?
Ja sam tamo jedno vreme bio predsednik sindikata i to u vreme kad je bila priča da televizija treba da se proda. Neki ljudi su užurbano pripremali tu televiziju za prodaju, međutim ja se nisam slagao, ali nisam ni mogao da se oduprem tome. Moje poznanstvo sa tadašnjim ministrom Lalovićem dovelo je do toga da ja dođem do jednog kolektivnog ugovora, koji je trebalo da potpišemo u televiziji „Čačak“ i da na neki način mi budemo sigurni narednih pet godina. Ako se proda, narednih pet godina nema promene delatnosti, petsto evra, po godini staž i tako dalje. I ja sam to predočio nekim mojim kolegama iz sindikata na jednom sastanku. Šta se dogodilo… Tada je bio petak i ja sam predložio da u toku nedelje potpišemo taj kolektivni ugovor i da ja to u ponedeljak ili utorak odnesem to ministru Laloviću da on to overi u ministarstvu i da budemo mi, na neki način, koliko tolko sigurni i zastćeni. Međutim kako sam napustio taj sastanak izašao sam na ulicu i sreo sam tadašnjeg gradonačelnika, koji onako ide prema meni i kaže: „Dobro Gvozdene, dokad bre više mi praviš probleme? Kakav kolektivni ugovor?“
Ljudi sa kojima sam sedeo,uz dužno poštovanje svima, istog trenutka su obavestili vlast i tako su prodali sami sebe. Javili su tadašnjoj lokalnoj vlasti da se sprema taj kolektivni ugovor i to je verovatno njima, u toj situaciji, bio problem u nameri da prodaju televiziju „Čačak“. Mene su smenili za noć. Umesto mene došla je koleginica Vesna Radović. Oni su organizovali tu neke izbore, to je bilo brzopotezno i od četrdeset osam radnika za mene je glasalo osam, četrdeset za Vesnu. Taj novi predsednik sindikata zaboravio je da produži čak i onaj kolektivni ugovor koji smo imali, bila je na odmoru i mislim da je to bio razlog. Tako da televizija „Čačak“ u momentu privatizacije nije imala nikakav kolektivni ugovor, ništa. Otišla je u prodaju i završila tako kao što je završila.
Za to vreme, nekih pola godine, ja sam bio na ulici. Imao sam u glavi da postoje neki ljudi kojima sam pomagao i značio, međutim, moj utisak je da kada sam te ljude sretao na ulici da su oni prelazili na drugu stranu, plašeći se da im ne tražim nešto. Bila je to ona priča „propao Gvozden“… I opet neka božija volja – sreo sam čoveka ispred kafane „Takovo“ , na pešačkom prelazu, sa kojim sam se retko kad i pitao na ulici. On je zastao i rekao: „Gvozdene moram nešto da te pitam. Čujem da si napustio televiziju, hajde da pogledaš ovo.“ I onda me odvede do onog tavana tamo gde sam ja počeo. To je bio tavan koji je bio pun golubova, prokišnjavao je i ja sam tu doneo svoj računar, koji sam kad krenem kući pokrivao celofanom. To je istina. Tu je nastao Glas zapadne Srbije i danas ta firma ima 12 ljudi, ona je najjači mediji u Zapadnoj srbiji, pokrivamo nekih 20 opština i radimo za 5 nacionalnih televizija.
S obzirom da ste devedesetih primećeni kao novinar koji je uvek bio prisutan na svim važnijim dešavanjima i koji je nosio kameru na leđima, recite mi na šta sve jedan novinar treba da bude spreman i koliko daleko treba da ide zarad informacije?
Novinar mora da bude tamo gde je narod. A političari, po njihovoj inerciji i logici koju oni imaju u glavi, oni će uvek doći tamo gde je narod na ovaj ili onaj način. Uvek sam bio sa narodom i na ulici, uvek sam bio tamo gde običan čovek ima problem. Znao sam ja da se to ne sviđa mnogim političarima, oni su uvek hteli da pokažu svoj deo vlasti kao odličan, perspektivan, ružičast, lep. Međutim, iza njegovih leđa bilo je mnogo muke, sirotinje, bede, ljudi koji nemaju hleba, za autobusku kartu, ja sam bio s tim narodom. Ja nisam mogao da se otrgnem tome. Možda bi prošao bolje u nekoj drugoj priči, u tom uligivanju političarima, verovatno bih tu nešto zaradio, ali to se potroši. Ono što sam ja zaradio u svim tim mojim kretanjima sa narodm, u njihovim nevoljama, u stvari je ovo što imam sada. Umeo sam da razumem taj narod, zato što sam i ja odrastao u porodici koja je bila jako siromašna. Sećam se dobro kad sam od komšije uzimao brašno, pola džaka, na zajam dok ne stigne nova pšenica. I ja odlično poznajem probleme naroda, kako živi, šta oseća taj čovek i ja sam uvek bio na njegovoj strani. Ne mora da znači da su ti ljudi uvek bili u pravu, ali oni su morali da imaju šansu, bar da kažu šta misle i osećaju. Ja sam im davao tu šansu. Često sam zbog toga nailazio na probleme, na osporavanja, ali u tim mojim pričama ljudi su prepoznavali svoju muku i to je, u stvari, napravilo Gvozdena, nikakva pamet.
2013. godine ja „Glas zapadne Srbije“ bio dobitnik priznanja „Kapetan Miša Anastasijević“ u kategoriji za angažovano informisanje i društvenu odgovornost. To je pokazatelj da odlično obavljate ovaj posao. Da li mislilte da i ostali novinari rade na sličan način kao Vi?
Pa ne rade sigurno na način na koji radim ja, ali imamo sjajnih novinara. Mislim da Srbiji treba više reportera iz naroda. Inače, novinari su danas izloženi svemu i svačemu, nažalost. To su jako obrazovani ljudi, školovani, koji su prošli sve, ali mislim da moraju da imaju više slobode i hrabrosti u onome što rade, ako hoće da se izdvoje. Mislim da je neko nedavno rekao da danas novinar u Srbiji donekle liči na dragačevskog trubača, za sitne pare svira gde hoćeš i kako hoćeš. To nije dobro.
Koji je korak bio presudan za Vašu karijeru?
Za prvi veliki posao pomogla mi je Tanja Vidojević, ona je bila urednik „Fox televizije, ne smem da zaboravim tu ženu. Ona je bila moj prvi urednik i ona mi je prva dala šansu na velikim medijima. Moje prvo pojavljivanje bilo je zbunjujuće za ljude, pre svega za Čačane, oni su me znali kao snimatelja. Imao sam situaciju da odem i snimim nešto, napišem tekst i zovnem kolegu, spikera sa „Radio Čačka“ ili drugara da mi to pročita. I on odradi to jednom, dva, pet puta i sledeći put dođe i kaže: „Hiljadu dinara“ , a ja nemam ništa, još sam i u minusu. Znači izgubio dan, išao tamo snimao, potrošio gorivo i onda sam došao jednom u situaciju da to napustim, jer je potpuno neisplativo, ili da pokušam sam. I onda ja, naravno kako umem, odem sa kolima, snimim nešto, napišem sebi stendap, postavim kameru, namestim se i cepam, zatim upakujem to. I mislim da je to narodu bio šok. Pogotovu zbog tog mog akcenta, koji sam ja mislio da nikada neće proči. Međutim za ono što sam ja mislio da je minus ispostavilo se kao da je plus, pa me odmah prepoznaju, ne moraju ni da gledaju televiziju, ali odmah znaju ko je. Onda sam ja to prebacio na laptop i počeo da saljem ponude televizijama, između ostalog poslao sam i „Foxu“. Onda su me zvali na razgovor. Odem ja gore kod Tanjei kaže ona meni: „Gospodine Nikoliću, hajde Vi meni četiri priloga mesečno, pa ćemo videti.“ A ja njoj kažem svoj predlog: „Vi meni platite četiri, a ja ću da šaljem koliko god Vam treba.“ Jer meni je bilo bitno da ja uhvatim posao. Kasnije mi je Tanja rekla da ju je ta ponuda zbunila, niko tako nešto nije ponudio.
Vratim se ja u Čačak i krenem da radim. Prvi prilog prođe, drugi prođe malo skraćeno, onda su počele vesi od devetsto sekundi, treći, četvrti…
Naravno, kasnije kada sam upoznao urednike kao što su Zvezdana Jovanović, Baranac, Šanjević, bilo je mnogo lakše. To su sjajni ljudi, oni su me izbrusili, verovali mi i naučili da u minut i trideset sekundi sve kažem. Danas se osećam poprilično sigurnim, tako da kada me nazove Maja ili Senka odmah znam šta žele, razumemo se u pet reči. Obožavam ih kao ljude.
Šta mislite o cenzuri koja se danas sve češće nameće novinarima?
Mislim da vise ima autocenzure. Ja ni jednoj vlasti ne zameram ništa, više je to u nama. Razumem ja taj strah, zbog porodice, zbog posla. Što bi se ja zamerao sa ovim ili onim. Nikad ni jedan vlast, pa ni ova današnja Aleksandra Vučića, nikada nisam imao problem ni sa jednom vlašću, u smislu da mi neko dođe i kaže mi: „Slušaj, ti to ne smeš da uradiš.“ Nikad. Nisam imao problem ni sa vlašću Slobodana Miloševića. Tada smo mi bili na ulici, ja sam nosio kameru i nikad mi niko nije oduzeo traku, kasetu. Zaista, moram da budem iskren. Mislim da je to više bila nametnuta fobija, koja je palila mase. Isto kao i danas, svašta se piše, zaista nisam video da je neko uhapšen zbog toga. Mislim da je više ta autocenzura koja potiče iz naše glave i straha. I to je meni razumljivo. Ja lično, kada je ovaj posao u pitanju, nikada nisam imao problema. Umeli smo mi itekako da napadnemo vlast, budu oni ljuti, ako pričamo o lokalnoj vlasti, kazne malo, povuku neki novac za informisanje, naravno to se tu odrazi, ali su svesni da iako su nas kaznili novčano mi smo dobili na drugoj strani. Dobili smo u težini, nama narod veruje, mediji kome narod veruje verovaće mu i političari, oni će preći s ove strane automatski, to je takav tip ljudi, jer moraju da budu tamo gde je narod.
Kako nastaju Vaše reportaže?
Najbolje reportaže sam napravio kad krenem u Ivanjicu, pa preko Javora prodžuim tamo prema Novoj Varoši, spustim se ka Sjenici i vidim ljude pred prodavnicom sede, piju pivo. Ja zaustavim kola, uđem u prodavnicu, kupim kao nešto, pozdravim te ljude i onda ja tu naručim svima pivo i sednem s njima, a naručim i sebi, iako mi se ne pije. To pivo je u stvari kopča, spona između mene i njih. Na takvim mestima ja sam napravio na desetine najboljih reportaža. Te mudrosti tih ljudi, njihov rezon je samo dovoljno preneti i čuti. Nema ko da ih čuje. Oni pričaju svoju muku sami sa sobom i odu kući, ali kad ja to iznesem negde, u velikom dnevniku, recimo, tu onaj običan svet, koji je u ogromnoj većini, prepozna sebe.
Šta mislite o online medijima, s obzirom da nisu regulisani zakonom?
Mislim da su online mediji budućnost i to ne može niko da spreči, ja mislim da tu samo treba uvesti više reda i tu je kraj. Znači ti mediji su budućnost. Tebi je u džepu, u telefonu dostupna u svakom trenutku neka informacija. Ne može to niko više da spreči, mislim da samo to polje samo treba urediti i to je to.
Imate li neki savet za buduce novinare?
Da budu svoji, da u taj posao ne ulaze imitirajući bilo koga. Sve dok pokušavaš da budeš kao ovaj ili onaj imaćeš problem. I da budu hrabri, naravno, u svemu tome. Ume ponekad da košta ta hrabrost, ali u krajnjoj liniji u mom slucaju se ta hrabrost isplati. Uvek i u svemu, svakom poslu je potrebna hrabrost. I da nikada ne odustaju. Zamislite da sam poklekao na prvom problemu, pomenuo sam već kojem i najtežem. Obično tu ljudi padnu, slomi ih. Ali ja nisam. Pobedio sam tu, jer sam dobio tri sina, a onu ulicu na kojoj sam ostao sam obrisao sa produkcijom koja je oslonac za pet nacionalnih medija.
I na kraju, osetio sam se ispunjenim jer sam radeći ovaj posao udomio četiri porodice bez krova nad glavom. Ono što mi je život dodelio vratio sam triput i Bogu i narodu, i naravno, tu nije kraj, još dugujem dokle god radim ovaj posao…
KatarinaBarbara 