Dragi neko

Ponekad se pitam da li vreme testira moje strpljenje ili me priprema za nešto što je već unapred upakovalo za mene. Pokušala sam na sve načine da budem srećna. Ne pričam o onoj vrsti sreće kada kupiš nove cipele, položiš ispit ili sretneš nekoga posle mnogo, mnogo godina. Prema mom viđenju sreća je malo drugačija. Ona počinje sa trenutkom i nastavlja se večno. U stvari-ne počinje sa trenutkom, već sa nekim.

Dragi neko, mislim da je tvoj sat pokvaren. Na mom je već odavno otkucalo da treba da se pojaviš. Bilo bi lepo da dođes, pre nego sto me neka emotivna hendikepiranost ne odvuče u svoju nedođiju u kojoj se trguje lažnim vrednostima. Potreban si mi. Potrebna mi je ljubav. Čekam da je doneseš. Požuri i ne smišljaj izgovore usput. Ljubav i izgovori nikada nisu išli zajedno. Kako ne razumeš? Jednostavno je-ili nekog voliš ili ne. Ili si povezan sa nekim ili ne. To što to tvoje kazaljke stoje ne opravdava te, jer sam ja došla po tebe čak i pre vremena. Nije mi bilo bitno da se sretnemo u zakazano vreme, nije mi čak bio problem ni da te čekam…ako ćes doći. Odluči se, ja sam još uvek tu.

Mislila sam da svaku osobu možeš napraviti savršenom za sebe, ako to želiš. Međutim, mnogo mi je trebalo da shvatim da u životu nije kao u vrticu-dobiješ parče plastelina i oblikuješ ga onako kako ti hoćeš. Zato sam naučila da ti se nadam. Ne znam koje su ti boje oči, kosa, koža. Ne znam koju vrstu muzike slušaš, ni da li ćeš sa mnom gledati romantične filmove. Ne znam koliko snažno grliš i držiš za ruku. Ali, umeću da te volim, obećavam.

Da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je

Crveno svetlo na semaforu. Ledena kiša. Poziv od sudije za prekršaje. Pucanje ogledala. Slana kafa. Zalepljena žvaka na novim farmerkama. Sudaranje sa nepoznatim prolaznikom. Ništa se ne dešava slučajno. Univerzum dodeljuje svakome onoliko koliko mu pripada.

Ne pokušavaj da ispraviš svoje kovrdže. Pobogu, one su deo tebe i čine da se razlikuješ. Nekome tvoja kosa baš takva odgovara, možda nekome kome još nisi pružio šansu… Hm, trebalo bi. Ti ne znaš ko je predodređen da se uklopi  u tvoj kalup i ko može da podnese prejak stisak tvoje ruke, prepoznajući u njemu ljubav,  a ne bol. Ako neko, kojim slučajem, ne uspe da zasladi  kafu po tvom ukusu, zanemari. Možda će uspeti da ti  zasladi život.

Postoji nešto što ljudi zovu sudbina. Moć koja kontroliše sve oko tebe i ne traži tvoje odobrenje za to. Stvari se dešavaju izvan tvoje volje, mada moraš priznati da ih ponekad dobro isplanira. Verovatno si se i ti pitao zašto ljudi koje ti želiš ne žele tebe. Ja verujem da je to opomena da ne pripadate istim svetovima. Ne slažem se sa onim da je to zbog toga što tebe čeka nešto bolje. Možda si ti loš za tu osobu i možda je ona ta koja zaslužuje bolje… Ali zadovoljstvo je veće kad pronađeš ono nesavršeno biće, koje je  baš zbog toga savršeno samo za tebe.

Sreća je kad imaš sposobnost da u jednoj osobi vidiš ono što drugi ne vide. Kada je voliš sa svim njenim manama, zato što je to ona. Sa kojom ćeš da ćutiš i pri tom da se savršeno razumeš. Za nju ti nisu potrebne reči, pogled je sasvim dovoljan za komunikaciju. Ako se potrudiš, primetićeš da ste previše stvoreni jedno za drugo, u stvari da ste previše jedno. Vaši prsti se savršeno uklapaju i teško razdvajaju… Valjda je to nešto što se zove poklon sudbine.

Sigurno imaš delić sebe u nekom drugom. Životna magija će vas spojiti, iako možda živite na različitim krajevima sveta ili na obalama različitih okeana. Tvoj zadatak je da prepoznaš tu osobu i da je ne puštaš. Nikada.

Vrlo lako ćeš naučiti da uživaš u njenom piskavom smehu i detinjastom ponašanju. Odvešćeš je na najviši vrh i pokušavati da joj dokažeš da je ceo svet samo njen. Uz nju ćeš zavoleti kokos, jesen, Mocarta, žutu boju, jorgovan. Zavolećeš apsolutno sve što ide uz nju. Uspeće da te očara, a da toga nećeš biti ni svestan. I tada ti definitivno nećeš moći da biraš, jer je sudbina već izabrala umesto tebe…

Ako si u svemu što je rečeno prepoznao nekoga ko je u tvojoj prošlosti, ne ustručavaj se da ga povratiš. Bitka sa vremenom je opasna igra i ljudi u njoj ne pobeđuju. Nikako ne možeš da vratiš vreme, ali možeš da uzmeš od vremena ono što ti pripada. Ono što je tvoje!

Život prebrzo prolazi da bi se ti premišljao koja košulja ima savršeniju kragnu i koja kravata ti bolje ide uz cipele. Tako je i sa ljudima. Nema smisla tražiti savršenu osobu, već onu sa kojom ćeš ti biti ti.

Kad se slon navikao da zivi bez gaca, navici ces se i ti na novi grad

Slozicu se sa onim da mozemo da odemo od nekih stvari, ali to ne znaci da ce one otici od nas. Dobro je sto nam ostaju verne i kad mi odlazimo drugim stvarima misleci da su bolje za nas. Sva sreca pa nemaju ljudsku cud, inace bi nas se vec odavno odrekle (bas kao mi njih). Postoje gradovi u koje mozes da ides i grad iz kog mozes da odes. I obicno pri povratku u taj jedan jedini grad shvatis da on uopste nije dosadan i monoton kao sto ti je pre izgledao. Nema veze sto tek tad skontas da je nikla nova zgrada u komsiluku, iako ona tu stoji vec dve godine. Zurke u njemu nikad nisu dosadne, jer iako postoje samo dva kluba, svi tvoji prijatelji su na broju. Mogu da izmene sve njegove ulice, trotoare, pesacke prelaze, ali tvoj osecaj sigurnosti dok hodas njime se nikada nece promeniti. Posekli su jelke ispred tvoje zgrade, ali su za tebe one jos uvek tu. Samo ti mozes da ih vidis, jer znas koliko su puta one gledale tebe dok si za druge bio nevidljiv. Iako danas postoji drugaciji park, u glavi imas sliku onog zemljanog putica, kojim si prohodao i onu oguljenju ljujasku. U potpunosti razumem tvoj ritual da sednes na sred betonirane staze, nekada je tu bila klupa tvoje ekipe. Ulazis u svoj dom, a tvoj macak pravo pod krevet. Nema veze sto i dalje bezi od tebe, ispunjava te osecaj zadovoljstva jer ipak nije zaboravio ko si. „Mama! Opet si sakrila rakiju! Gde je?“ Uobicajeno uzmes casicu pred grad, mozda dve,tri, pet… I zurka moze da pocne! Koliko god ti se mutilo pred ocima, uvek ces uspeti da prepoznas svoje ljude i najzad-ponovo ces prepoznati sebe. Sad si siguran da je srce na mestu.

Recept za srecu

Nesrecan si, smejes se. Nemoj to da radis, silujes svoju dusu. Idi po gumicu, izbrisi osmeh i nacrtaj ono sto ti osecanja nalazu. Ofarbaj usne u ljubicasto, neka to bude odraz svih modrica nanetih tvom zivotu. Stavi celo pakovanje decijih Orbit i napravi ogroman balon. Nemoj da se plasis da cekas da sam pukne i pusti da ti se zvaka zalepi preko celog nosa. Ovo postaje zabavno. Upravo si uspeo! Kad jednom naucis istinski da se smejes, lako se navuces na to. Idi do kuhinje. Baci sve teglice sa susenom nanom i kamilicom. Pocni da pijes caj od karamel bombona. Upali ringlu i stavi cokoladu na nju (nema veze ako se zapali, lako ces pozvati vatrogasce). Nije zanimljivo ako jedes kockicu po kockicu. Zapravo, nije zanimljivo nista sto je normalno i uobicajeno. Natapiraj krzno svog psa, pokidaj mu povodac i poljubi ga u njusku. Daj mu ceo dzak sa njegovom hranom i pridruzi mu se, mozda usput naucis da lajes 🙂 Prestani da drzis dijete, u to ime naruci sest kugli sladoleda od stracatele i ne zaboravi da ih podelis sa svojim ljubimcem, jer on nije bio sebican prema tebi. Pojacaj muziku u svom stanu, otvori prozore i onda brzo istrci na kisu da zaigras valcer sa imaginarnim prijateljem. Udji u stilu Majkl Dzeksona u svoju firmu, a zatim pred svima izjavi ljubav direktorovoj zeni. Nikad se ne ljubis na prvom sastanku, pobogu zasto? Zakazi dejt sa devet zena odjednom, u isto vreme, u istom restoranu. Ona koja ipak ostane da vecera sa tobom, vredi kao svih onih osam, koje su naravno otisle misleci da si kreten. Cestitam! Uspeo si da pronadjes osobu koja ima istu dozu ludosti. Drugacija je i bas zbog toga ista kao i ti! Nije joj problem da spagete jede prstima, jutarnju kafu ispija iz poklopca, ne postuje red reci u recenici, kao ni red na kasi. Nosi dve razlicite cipele i nikada ne placa taxi, jer su joj navodno upravo ukrali novcanik. Ne zeli da postuje pravila, jer je guse i ubijaju njen smisao za zivot. Jednostavno je! Samo treba da nadjes personu koja odgovara tvojim merama. U stvari ne! Treba bas da bude razlicita, da se vasi kalupi ne uklapaju dobro, kako bi tu prostornu razliku vasih svetova ispunila sinteza ludosti i ljubavi. Naucio si da okvire svog sveta postavljas sam, da komponujes svoju simfoniju, iako ne znas cemu sluze note. Barem ces jednom isfolirati svoju smrt, samo da bi video kako ce tvoji prijatelji da reaguju. Pljunuces policajca na ulici i reci ces mu da je pobornik totalitarne vlasti. I od svih pravila, postovaces samo jedno-„zakon ljubavi“ koji sastavlja tvoje srce. I da, jos jedno pravilo-nikada nemoj da zaboravis da ono nestvarno bice pored sebe poljubis u celo za laku noc.

Kako postati bolji covek?

Ponekad u zivotu zelimo pogresne stvari i time saljemo poruku pravim stvarima da nam nisu potrebne. Kazu da uvek treba krenuti od sebe-pa ne secam se da sam i za jedan svoj rodjendan pozelela da budem postenija, iskrenija ili da jasnije razgranicavam zlo i dobro. Mozda bi vise trebalo da se osvrcemo ka tome, kako bi pravicne stvari to shvatile kao dopustenje da nas ipak pronadju. S druge strane, ljudi su neobjasnjivo razocarenje, za koje nema nade da ce prestati. Mozda je Darvin ipak pogresio u svojoj teoriji. Prema mom vidjenju stvari rekla bih da je covek nastao od psa. Oboje krvolocno grizu svoj plen, samo slozicete se da nije isto kad grize pas i kad grize covek! Nista na svetu nije toliko jako, kao bol koju zada covek-coveku, brat-bratu. Prosto je neminovno da shvatis da su bica kojima je dat razum, zapravo najgluplja stvorenja. Razumom smo unistili prirodu, razumom cemo unistiti i sami sebe. Na kraju ce nas sopstveno zlo progutati i videcemo samo mrak.

Poslednje o tebi

Ako je kroz moje telo dok sam bila zaljubljena tekla crvena krv, da li to znači da će sada teći ledeno plava? Suludo. To je isto kao da se uveravate da će vam vratiti kofer sa osećanjima, koji ste dobrovoljno poslali na pogrešan avion. Crvena, nostalgična krv nastavlja da se provlači kroz vene i kapilare, a kofer? Još se samo sećam šta sam potrpala u njega: tovar ljubavi, previše poljubaca, malo suza i jedan stisak ruke, onaj najteži, za kraj. Bio si moje sve…Da! Sve! Od sunca koje me budi, ponosa, odlučnosti za borbu, preko mojih razloga za smeh, pa i za ljutnju, fotografija koje gledam, koraka, pa do mog meseca i naravno sna. Bio si sve! Verovala sam da su te svi uglovi mog života pronašli. Možda bi bilo bolje da smo poradili na pronalasku jedno drugog ni u čemu, sad bi bar bilo lakše pustiti ‘ništa’. Ovako ostajem razorena, samo polovina mene stoji ovde gde jesam. Samo sa jednim okom posmatram sve naše ili, bolje reći, moj uspomene. Gledam Prater, prelepu Mariahilfer ulicu, dvor Marije Terezije. Vidim ceo Beč, ali tebe ne vidim nigde. Očigledno je, pa čak i sa ovim jednim okom da si odavno napustio moje uspomene, ko zna zašto. Uvek je delovalo da te posmatram kao kukavicu, ali sam ti se divila koliko si bio hrabar da gaziš život, da guraš napred, da se ne predaješ. Potajno sam mislila da sam ja tvoja snaga, ali sada, na kraju, dokazao si da sam bila tvoja najveća slabost. Znaš, ako se opijaš ili drogiraš, reklo bi se da tada nisi heroj, već slabić. A ako zaplačeš, budi siguran da si čovek. Doduše, mi smo negde na celom ovom putu zablude usput izgubili ljudskost u sebi. Dostojanstvo je ostalo na nivou, ironično. Nije više ni bitno što je jedna kap kiše uspela da ugasi vatru u nama. Postali smo neprijateleji, zar ne?Dozvolio si da neki prolaznici sruše čelični zid u tebi, koji sam ja gradila tri godine, za samo jednu noć.
Žalosno je sto ovaj sram ne doživljavamo kao poraz, već kao prkosnu pobedu. Uspeli smo da isprkosimo jedno drugom i time smo postali samo dva pojma, čiji je jedini odnos sublimacija. Ne znam za tebe, ali ja se još nekako drzim, bar dovoljno čvrsto da mi ne klecaju kolena. Odlucno stojim i čekam… Ne,ne. Ne čekam da se vratiš i da se andjeoska priča sa paklenim akterima nastavi. Čekam da se pojavi neko ko će uspeti da prkosi zakonima prirode, a ne meni. Ko će uspeti u meni da zaledi krv, onda kada gori najveća vatra. Nekog ko će biti spreman da zaustavi avion i junački povrati kofer sa mojim osećanjima.

Nije da nije…

Katkad sebe čovek manje poznaje, nego što misli. Jednim pogledom u ogledalu možeš videti sebe, ali ne možeš videti ko si. Debljina tvojih usana ne pokazuje koliko si puta poljubio ili bio nasmejan. Boja tvojih očiju ne otkriva kakava si stradanja video, kao što ni veličina tvoje suze ne može istaći tvoju iskrenost. Neverovatno je koliki je kontrast između onoga na tebi i onoga u tebi, a još neverovatnija borba koja se svakodvnevno odigrava u tvojoj unutrašnjosti. Zagledaj se u sebe. Primećuješ li nežnost i dobrotu? Pa zašto onda ponekad dozvoljavaš zlu da uprvlja tobom? Svima nam je potreban mir, čemu ratovi? Tužno je kad granice svoje svesti povlačiš, da bi proširio granice teritorije. Zar ima svrhe deliti se na muslimane i katolike,crne i bele,domaće i strane? Ne shvatam čak ni podelu na dobre i loše, jer u svakom od nas postoji i jedno i drugo. Nijedna razlika nas ne moze razdvojiti, još uvek nas spaja to što smo ljudi. Ipak, potrebno je nešto, da nam vrati svest koju smo izgubili. Jedna linija na karti uspela je da zavadi braću i da na mesto njihove ljubavi postavi inat. Nikada neću razumeti šta je to što nas tera da kršimo zapovest „ljubi bliznjeg svog“ i kako to jedan mali đavo u nama može da bude jači od naše ljudske strane.
Možda jednom sve dođe na svoje, možda jednom pobedimo u borbi sa sobom, možda jednom odlučimo da se vratimo u bitku sa prirodom,možda jednom…možda nikad.

Bezopasna prašina

Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj. Mislim da je vreme da ih očistim ili bacim. Ali, čekaj. Ako se upustim u posao čišćenja, kad-tad će se prašina opet nataložiti…ma ipak ću ih baciti. Uzela sam staru kutiju i potrpala sve u nju. Kašalj me je toliko stegao da se ni u jednom trenutku nisam usudila da probrljam po njima. Istrčavam na ulicu gde me spopadaju neki odvratni, iskeženi ljudi. Vraćam se u stan, sad je nekako lakše da se diše. Sedam na fotelju, i onako lagano uključujem tv i grickam kikiriki. Par puta sam pogled uputila ka prozoru. Činilo mi se kao da me neko zove kroz jecaj. Sad več zaboravljam na sve oko sebe, gledam u plafon i pokušavam da pobegnem od paklene iluzije. Očajnički nemir se odjednom stvorio u meni. Ipak se vračam na ulicu i grabim onu kutiju. Kašalj je sad mnogo jači, ali je onaj nemir nestao. I šta sad da radim? Vadim uspomene  i gledam u njih, dok me one, sve većim rukama prašine hvataju za vrat i vuku k sebi… „Upomoć, ubiće me. “ Guram ih od sebe, ali ne vredi. Znam da bi mogao u ovom ratu sa strašnim čudovištem da mi pomogne jedino neko, ko je davno umro, pokušavajuči isto što i ja sada. Vrištim toliko jako da se sav strah pretvara u ludilo.  Odlazim u sobu. Sad sam na sigurnom. Gasim lampu i utanjam u sanjarski svet… Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj… Još jedan dan isti kao prošli i svi prethodni. Hoće li ovo prestati kada se odlučim da ih se zaista odreknem? Ili, kada me ubiju, kao onu osobu koja je verovala da je sve to samo bezopasna prašina…

Tuga

Boli! Mislila sam da je prošlo! Nije! I dalje stojiš na istom mestu, netaknut, neisprljan, suviše čist, čistiji od svih ostalih. Zašto? Idi! Trebalo bi da si već pluskvamperfekat za mene. Valjda ćeš otići do ujutru, do sutra, do aprila, do mog rođendana, do leta…a možda ćeš otići „nikad“. U meni su grozni, očajni, neizdrživi Tantal i Sizif. Sve što se zove našim, tvojim i mojim je preveliki teret za mene. Kad se već ponadam da sam se izborila i pobedila, sve se opet, niotkud nađe na dnu mene same. Plašim nas se, dovoljno smo me ranili, još malo i ubićemo me. Znaš, prati me varljivi osećaj da me uvek i svuda čekaš, iako si već odavno otišao. Klečim na kolenima pred ogledalom, ipak nikada sebi neću oprostiti. Pogubljena u čitavom lavirintu zablude, verujem da i dalje stojiš na polovini svake provalije, da me uhvatiš. Svako novo razočarenje me vraća tebi. Boliš me! Nikada sebi neću priznati, uživam u toj boli, zato ti sad, kao i onda, kažem da ideš! Nemoj da pomišljaš da se vraćaš, suvišan si, shvati! Neopisiv boj se odigrava u meni, ne želim da ikada osetiš ovako nešto. Patim li? Verovatno, ne znam. Fali! Prokleto nedostaje! Ona moć kad imaš još dve ruke, koje su jače od tvojih, koje znaju kad da zagrle, koje su tu da te odbrane od svakog udarca, koje te nose iznad vode, ne dopuštajući da se udaviš. Nije postojalo ništa jače od tvog „bravo“. Učinilo je da shvatim poentu svakog truda i da budem ponosna jer si ti ponosan na mene… Tuga! Nisi ti kriv,ja sam! A ipak ostani, nemoj da ideš, ne umem da podnesem taj ogavni osećaj usamljenosti. Treba mi bar nešto u meni da me usmerava, da me odgovara od lošeg, nemoralnog, da me tera da verujem u sebe, da čini da se osećam sigurno, da me brani, da trpi moju razmaženost… i da me zaludjuje da i ja stojim na mestu, sa kog sam odavno otišla.

18.9.2013.

Kada sam bila mala verovala sam da je prijateljstvo moc, koja odrzava svet, a da je zivot magija, koja da bi opstala mora da ima svoj carobni prah. Danas mogu da kazem da sam ponosna sto poznajem osobu koja ima moc, ali ne da odrzva svet, vec moju ljubav prema njoj i verovanje da svaka osoba mora da ima delic sebe u nekom drugom. Dva srca kucaju istim ritmom, kako bi zajedno stvorili najmocniju simfoniju o prijateljstvu. Zaista, pored nje je zivot magija, jer neverovatno je kad imas osecaj da ti neko dodiruje srce, dok te samo drzi za ruku; prodire u tvoje snove, iako samo koracate ulicom; zna sta se krije u tvom umu i kada cutis; veruje u tebe i kad vec sam pocnes da odustajes. Dok imam nju,ne bojim se nicega! I zelim da nikada ne ode iz mog zivota, jer se samo jednom pojavljuje osoba koja ti govori najlepse reci,a natera te na suze. 
U meni postoji prevelika doza zahvalnosti sto ona postoji. Znam da ni sa kim drugim ne bih umela da se smejem, kad ni sama ne znam razlog. Boze, koliko je volim! Zelela bih da znam kako ce izgledati te loknice za par decenija, hoce li i dalje imati sposobnost da se vrate u isti polozaj kad ih povucem na dole? Jeste li ikada videli dve bake koje idu ulicom, oslanjajuci se na jedan stap? Ni ja. Ali za mnogo, mnogo godina moci cete i to da vidite 🙂
Inace,danas joj je rodjendan i zelim joj… rekla sam vec da ima moc da zna sta se krije u mom umu i kada cuitm.