Samo za devojke :)

Koliko vas masta o ‘gospodinu Savrsenom’? Onaj perfekatan tip sa ubitacnim pogledom i ostrim umom. Znate sigurno da je on spreman da propusti tekmu da bi vam glumio nosaca u sopingu ili da odbije poziv ortaka na pivo, da bi vas odveo na romanticnu veceru ili bioskop. Nikad ne gresi,  zna gde je mesto prljavim carapama i sto je najvaznije, ne okrece se za zgodnom glupom plavusom. Nije mu bitna duzina vasih nogu, ni obim struka, usresredjen je samo na vas osmeh. Da li uopste da spominjem njegove neboplavne oci, privlacno izbacenu donju usnu i perfektno, perfektno celicno telo? Nikada nije izasao neobrijan i neukusno obucen, jasno mu je da pored vas ne moze da hoda u trenerci. Nikako nije klasicna ‘papuca’ i predaleko je od krvavookih siledzija. Sve sto radi je jednostavno bez greske. Njegov poljubac je kao Mocart kuglica-cokolada mu se topi sa usana, neodoljivi ukus pistacija i krckanje lesnika-koje vas vraca u stvarnost! Zabluda, drage moje! Takvog necete naci, bar ne u ovom zivotu, u ovom milenijumu i na ovoj planeti. Za njih je utakmica sveta stvar, a pivo ima bozansku moc. Pa koliko danasnji muskarci moraju ludi da budu, da bi odbili drinkovanje zbog nas? Helouuu!? Mi smo za njih samo obicne zene. Koga je briga za nase cipele, kapute, torbe, haljine, ogrlice, krznene prsluke, sesire… Jednostavno im je da budu jednostavni i dosadno da budu komplikovani…kao mi :). Ne trazite od njih da vas shvate, jer nece uspeti. Nikada nece shvati kakva je radost kad udjes u prodavnicu sa stiklama i kakva je tuga kad ti otpadne dugme sa sakoa. Zato mace, savetujem vam da se drzite zajedno. Ne dozvolite sebi da se cupate oko nekog zenskarosa, vec uhvatite jedna drugu za ruku i pravac na Martini.

Poslednje o tebi

Ako je kroz moje telo dok sam bila zaljubljena tekla crvena krv, da li to znači da će sada teći ledeno plava? Suludo. To je isto kao da se uveravate da će vam vratiti kofer sa osećanjima, koji ste dobrovoljno poslali na pogrešan avion. Crvena, nostalgična krv nastavlja da se provlači kroz vene i kapilare, a kofer? Još se samo sećam šta sam potrpala u njega: tovar ljubavi, previše poljubaca, malo suza i jedan stisak ruke, onaj najteži, za kraj. Bio si moje sve…Da! Sve! Od sunca koje me budi, ponosa, odlučnosti za borbu, preko mojih razloga za smeh, pa i za ljutnju, fotografija koje gledam, koraka, pa do mog meseca i naravno sna. Bio si sve! Verovala sam da su te svi uglovi mog života pronašli. Možda bi bilo bolje da smo poradili na pronalasku jedno drugog ni u čemu, sad bi bar bilo lakše pustiti ‘ništa’. Ovako ostajem razorena, samo polovina mene stoji ovde gde jesam. Samo sa jednim okom posmatram sve naše ili, bolje reći, moj uspomene. Gledam Prater, prelepu Mariahilfer ulicu, dvor Marije Terezije. Vidim ceo Beč, ali tebe ne vidim nigde. Očigledno je, pa čak i sa ovim jednim okom da si odavno napustio moje uspomene, ko zna zašto. Uvek je delovalo da te posmatram kao kukavicu, ali sam ti se divila koliko si bio hrabar da gaziš život, da guraš napred, da se ne predaješ. Potajno sam mislila da sam ja tvoja snaga, ali sada, na kraju, dokazao si da sam bila tvoja najveća slabost. Znaš, ako se opijaš ili drogiraš, reklo bi se da tada nisi heroj, već slabić. A ako zaplačeš, budi siguran da si čovek. Doduše, mi smo negde na celom ovom putu zablude usput izgubili ljudskost u sebi. Dostojanstvo je ostalo na nivou, ironično. Nije više ni bitno što je jedna kap kiše uspela da ugasi vatru u nama. Postali smo neprijateleji, zar ne?Dozvolio si da neki prolaznici sruše čelični zid u tebi, koji sam ja gradila tri godine, za samo jednu noć.
Žalosno je sto ovaj sram ne doživljavamo kao poraz, već kao prkosnu pobedu. Uspeli smo da isprkosimo jedno drugom i time smo postali samo dva pojma, čiji je jedini odnos sublimacija. Ne znam za tebe, ali ja se još nekako drzim, bar dovoljno čvrsto da mi ne klecaju kolena. Odlucno stojim i čekam… Ne,ne. Ne čekam da se vratiš i da se andjeoska priča sa paklenim akterima nastavi. Čekam da se pojavi neko ko će uspeti da prkosi zakonima prirode, a ne meni. Ko će uspeti u meni da zaledi krv, onda kada gori najveća vatra. Nekog ko će biti spreman da zaustavi avion i junački povrati kofer sa mojim osećanjima.

Svuda pođi, u kafanu dođi

Hajmo sad svi-„Kafana je moja sudbina,ona me je sebi uzela…“Pored standardna tri prsta koja se dižu čim se uoči zelena lampica pored foto objektiva, brzinom koja je proporcionalna brzini uočavanja slobodnog mesta u GSP-u; Pored plastične kašičice u ustima, čije grickanje izgleda kao da su naišli na slepo crevo u istoj, koje bezuspešno satima pokušavaju da pregrizu; Pored preventivnog kvašenja pre ulaska u hladnu vodu na letovalištu, u cilju izbegavanja infarkta, koji će nas svakako kasnije stići zbog prevelikog konzumiranja prasetine; Srbe jos možete prepoznati i po cugu. Da rasčistimo na početku-mi smo nacija pijanaca, a ne alkoholičara. Dakle, nama ne treba lečenje, već mi lečimo-svoju napaćenu dušu.
-Kume, dobio sam sina, idemo u kafanu.
-Kume, ostavila me žena, idemo u kafnu.
-Kume, obesila mi se mačka, idemo u kafanu.
-Kume, spao mi crep, idemo u kafanu.
-Kume, crkla mi ringla, idemo u kafanu.
-Kume, progutao sam kliker, idemo u kafanu.
Mi ne biramo razlog, bitno je da se pije. Bilo sta, medovača, višnjovaca, šljivovica, viljamovka, ma moze i brlja. U ovom slučaju, ne postoji smena generacija, jedino što se smenjuju jesu čaše i flaše. Prvi kontakt sa alkoholom odigrava se u ranom detinjstvu, kad obicno očevi daju svom sinu prvi gutljaj piva. A mali se kasnije klima levo-desno i kao fol slučajno starije tete hvata gde ne treba. Zatim imamo devojčice od 12-13 godina, koje tripuju da od gutljaja vodke pomešane sa guaranom imaju 12 promila. Onda obično onako „pijane“ padaju u trans uz pesmu „Pristajem na sve samo kaži“, dok ih neki starkulja, ili ako vam draže fosil iz doba paleozoika, odmerava dok češlja svoju jareću bradicu. E sad krece ozbiljna priča. Sa 17-18 godina se oseća prva ljubav prema alkoholu, jer ti je baš on pomogao da ukapiraš da tvoj hrčak ume da govori ljudskim jezikom. I tako mortus pijan komuniciraš sa hrčkom i na kraju zaspiš pored kaveza. To je najbolja opcija koja može da te snadje. Znam ljude koji su se budili ispred svojih ulaznih vrata ili koji su pokušavali da iskoče kroz prozor, jer su mislili da imaju moci Spajdermena. Onda kreću studentska opijanja, dva dana si pijan, treći si letva i tako u krug. Obično se studenti zanesu sa onom jednom za tremu, pa se to na kraju završi tako sto se pojaviš na ispitu i kažeš profesoru da liči na tvog pokojnog dedu i naravno, padneš ispit. Bračna pijanstva su najkritičnija, jer su tanke granice izmedju pitanja da li će vam zapaliti strasti ili zapaliti stan. Kad muž shvati da njegova žena zapravo pije više od njega i da ne može da joj isprati tempo, onda odluči da se povuče, kao skotna ženka. Uhvati se za neku raspalu gajbu, koja ima više godina nego cela loza Nemanjica i uz pesmu „Neko vozi motor,neko vozi traktor, ja i moja mala motokultivator“ ispija zidarca ispred piljarnice sa „ortacima“ iz kraja. Tu već čitava karijera počinje da gubi svoj sjaj i postaje sve rđavija do poslednjeg dana. Ne! Ako si Srbin, ne smeš trezan da odeš na onaj svet. Svi koji su te poznavali, pobrinuće se da se i poslednji put napijes uz ono „Nek mu je laka crna zemlja“ i uz par prosutih kapi domaće rakije. I tako ti letiš i ne osećaš ništa (kao što je bilo i većinu tvog života) i sa nevericom odozgo posmatraš ove dole, koju su pijaniji nego na sahrani rođene tašte. A vrhunac svega je kad zapevaju „Ženi nam se Vukota“ a onda se od muke i sam prekrstiš i izvadiš rezervno unuče iz zadnjeg dzepa. I taman kad pomisliš da je tvoja karijera načisto propala, sretneš na nebu Disa, a on ti mrtav ‘ladan kaže- „Ne marim da pijem, al sam pijan često.“

Nije da nije…

Katkad sebe čovek manje poznaje, nego što misli. Jednim pogledom u ogledalu možeš videti sebe, ali ne možeš videti ko si. Debljina tvojih usana ne pokazuje koliko si puta poljubio ili bio nasmejan. Boja tvojih očiju ne otkriva kakava si stradanja video, kao što ni veličina tvoje suze ne može istaći tvoju iskrenost. Neverovatno je koliki je kontrast između onoga na tebi i onoga u tebi, a još neverovatnija borba koja se svakodvnevno odigrava u tvojoj unutrašnjosti. Zagledaj se u sebe. Primećuješ li nežnost i dobrotu? Pa zašto onda ponekad dozvoljavaš zlu da uprvlja tobom? Svima nam je potreban mir, čemu ratovi? Tužno je kad granice svoje svesti povlačiš, da bi proširio granice teritorije. Zar ima svrhe deliti se na muslimane i katolike,crne i bele,domaće i strane? Ne shvatam čak ni podelu na dobre i loše, jer u svakom od nas postoji i jedno i drugo. Nijedna razlika nas ne moze razdvojiti, još uvek nas spaja to što smo ljudi. Ipak, potrebno je nešto, da nam vrati svest koju smo izgubili. Jedna linija na karti uspela je da zavadi braću i da na mesto njihove ljubavi postavi inat. Nikada neću razumeti šta je to što nas tera da kršimo zapovest „ljubi bliznjeg svog“ i kako to jedan mali đavo u nama može da bude jači od naše ljudske strane.
Možda jednom sve dođe na svoje, možda jednom pobedimo u borbi sa sobom, možda jednom odlučimo da se vratimo u bitku sa prirodom,možda jednom…možda nikad.

Dobrodošli u Srbiju

Dobrodosli u Srbiju! Mesto na kome vi plaćate državi, umesto ona vama. Gde se umesto knjiga, kupuju diplome. Gde se ne zna ko je*e, a ko prima. Gde pametni kradu, a budale rade. Gde prave konjine možete videti u skupštini, a ne u zoološkom vrtu. Reč je o specifičnoj vrsti, koja ne dozvoljava da bude jahana, ali rado jaše! Glavna senzacija u Srbiji-jahanje naroda za neverovatnih 9.999,99 dinara! Ne smete propustiti ovu sjajnu ponudu! Ovde svi ljudi imaju tretman kao životinje i uspešno je pobijena teorija da je lav kralj životinja. Kod nas je to Vučić.  Stasit, prosed dečkić, od majke Vučice i oca Vučka. Sa stanovišta jednog laika, rekla bih da je njegova misija da ljudi rade za banane. Narodu pare ne trebaju, bitne su državne gaće. Banane su zdrave, pune kalijuma i magnezijuma, a i imaš potpuni doživljaj da si majmun.
Zanimljivo je još i da svi političari nose jedne velike, zajedničke gaće, koje neprestano pune go*nima. A kapiram da posle planiraju istim da nas bombaruju, kao Amerikanici 1999. Kažu da se nema za novi donji veš, a rezervni pojeli moljci. ŠOK! SKANDAL! Mira Marković, za koju se dugo verovalo da je knjiški moljac, ispostavilo se da je gaće-moljac. Izgrizla je čak četiri milijarde gaća, a zatim zbrisala u Rusiju. Ma sve su to isti paraziti i štetočine. Ja da se pitam, sve bih to na lomačku, kao Englezi Jovanku Orleanku.
A što se tiče Eu, ostao nam je samo još jedan preduslov da ispunimo-da svako izvadi po jedan bubreg. Jedva čekam da postanemo članice, pa onda konačno unija može da počne sa raspadanjem. Valjda to tako treba kod nas-sve naopačke. Da nije komično, bilo bi tragično…

Bezopasna prašina

Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj. Mislim da je vreme da ih očistim ili bacim. Ali, čekaj. Ako se upustim u posao čišćenja, kad-tad će se prašina opet nataložiti…ma ipak ću ih baciti. Uzela sam staru kutiju i potrpala sve u nju. Kašalj me je toliko stegao da se ni u jednom trenutku nisam usudila da probrljam po njima. Istrčavam na ulicu gde me spopadaju neki odvratni, iskeženi ljudi. Vraćam se u stan, sad je nekako lakše da se diše. Sedam na fotelju, i onako lagano uključujem tv i grickam kikiriki. Par puta sam pogled uputila ka prozoru. Činilo mi se kao da me neko zove kroz jecaj. Sad več zaboravljam na sve oko sebe, gledam u plafon i pokušavam da pobegnem od paklene iluzije. Očajnički nemir se odjednom stvorio u meni. Ipak se vračam na ulicu i grabim onu kutiju. Kašalj je sad mnogo jači, ali je onaj nemir nestao. I šta sad da radim? Vadim uspomene  i gledam u njih, dok me one, sve većim rukama prašine hvataju za vrat i vuku k sebi… „Upomoć, ubiće me. “ Guram ih od sebe, ali ne vredi. Znam da bi mogao u ovom ratu sa strašnim čudovištem da mi pomogne jedino neko, ko je davno umro, pokušavajuči isto što i ja sada. Vrištim toliko jako da se sav strah pretvara u ludilo.  Odlazim u sobu. Sad sam na sigurnom. Gasim lampu i utanjam u sanjarski svet… Ustajem, otvaram fioku sa prašnjavim uspomenama. Prašina mi se polako uvlači u pluća i navodi me na težak, neobjašnjiv kašalj… Još jedan dan isti kao prošli i svi prethodni. Hoće li ovo prestati kada se odlučim da ih se zaista odreknem? Ili, kada me ubiju, kao onu osobu koja je verovala da je sve to samo bezopasna prašina…

Tuga

Boli! Mislila sam da je prošlo! Nije! I dalje stojiš na istom mestu, netaknut, neisprljan, suviše čist, čistiji od svih ostalih. Zašto? Idi! Trebalo bi da si već pluskvamperfekat za mene. Valjda ćeš otići do ujutru, do sutra, do aprila, do mog rođendana, do leta…a možda ćeš otići „nikad“. U meni su grozni, očajni, neizdrživi Tantal i Sizif. Sve što se zove našim, tvojim i mojim je preveliki teret za mene. Kad se već ponadam da sam se izborila i pobedila, sve se opet, niotkud nađe na dnu mene same. Plašim nas se, dovoljno smo me ranili, još malo i ubićemo me. Znaš, prati me varljivi osećaj da me uvek i svuda čekaš, iako si već odavno otišao. Klečim na kolenima pred ogledalom, ipak nikada sebi neću oprostiti. Pogubljena u čitavom lavirintu zablude, verujem da i dalje stojiš na polovini svake provalije, da me uhvatiš. Svako novo razočarenje me vraća tebi. Boliš me! Nikada sebi neću priznati, uživam u toj boli, zato ti sad, kao i onda, kažem da ideš! Nemoj da pomišljaš da se vraćaš, suvišan si, shvati! Neopisiv boj se odigrava u meni, ne želim da ikada osetiš ovako nešto. Patim li? Verovatno, ne znam. Fali! Prokleto nedostaje! Ona moć kad imaš još dve ruke, koje su jače od tvojih, koje znaju kad da zagrle, koje su tu da te odbrane od svakog udarca, koje te nose iznad vode, ne dopuštajući da se udaviš. Nije postojalo ništa jače od tvog „bravo“. Učinilo je da shvatim poentu svakog truda i da budem ponosna jer si ti ponosan na mene… Tuga! Nisi ti kriv,ja sam! A ipak ostani, nemoj da ideš, ne umem da podnesem taj ogavni osećaj usamljenosti. Treba mi bar nešto u meni da me usmerava, da me odgovara od lošeg, nemoralnog, da me tera da verujem u sebe, da čini da se osećam sigurno, da me brani, da trpi moju razmaženost… i da me zaludjuje da i ja stojim na mestu, sa kog sam odavno otišla.

18.9.2013.

Kada sam bila mala verovala sam da je prijateljstvo moc, koja odrzava svet, a da je zivot magija, koja da bi opstala mora da ima svoj carobni prah. Danas mogu da kazem da sam ponosna sto poznajem osobu koja ima moc, ali ne da odrzva svet, vec moju ljubav prema njoj i verovanje da svaka osoba mora da ima delic sebe u nekom drugom. Dva srca kucaju istim ritmom, kako bi zajedno stvorili najmocniju simfoniju o prijateljstvu. Zaista, pored nje je zivot magija, jer neverovatno je kad imas osecaj da ti neko dodiruje srce, dok te samo drzi za ruku; prodire u tvoje snove, iako samo koracate ulicom; zna sta se krije u tvom umu i kada cutis; veruje u tebe i kad vec sam pocnes da odustajes. Dok imam nju,ne bojim se nicega! I zelim da nikada ne ode iz mog zivota, jer se samo jednom pojavljuje osoba koja ti govori najlepse reci,a natera te na suze. 
U meni postoji prevelika doza zahvalnosti sto ona postoji. Znam da ni sa kim drugim ne bih umela da se smejem, kad ni sama ne znam razlog. Boze, koliko je volim! Zelela bih da znam kako ce izgledati te loknice za par decenija, hoce li i dalje imati sposobnost da se vrate u isti polozaj kad ih povucem na dole? Jeste li ikada videli dve bake koje idu ulicom, oslanjajuci se na jedan stap? Ni ja. Ali za mnogo, mnogo godina moci cete i to da vidite 🙂
Inace,danas joj je rodjendan i zelim joj… rekla sam vec da ima moc da zna sta se krije u mom umu i kada cuitm. 

„Kada se Sunce spusti, to ne znači da će me pojesti mrak, već da je svako novo jutro nova mogućnost da ispravim lošu stranu sebe.“

Uvek mi je bilo posebno intrigantno i donekle neshvatljivo to neprekidno smenjivanje dana i noći. Zapravo, nema ničeg čudnog u okretanju Zemlje oko svoje ose, koliko ima u okretanju čoveka oko svojih stavova, ideala, same ličnosti. Čini mi se da spuštanje tame sve jače pritiska dušu, koja taj pritisak prosleđuje na emocije i sam razum. I kada je gotovo svaki atom prigušen, nastaje eksplozija. Razorena i neopredeljena stojiš između same sebe. Kršiš svoje principe, samo kako bi pokoravanjem mraku spasila svoju dušu.
Zašto su zidovi oko tebe okrečeni u belo? Čini se da je pored te beline, izraženija tvoja prljavost. Svaki put kada se tvoja senka dodirne sa njima, odigra se ozbiljni okršaj izmedju simbola čistote i oličja grešnog čoveka-tebe. Ko si ti u stvari? Postala si neko za koga si tvrdila da nikada nećeš biti. Ranije su ti se takvi ljudi gadili. Znam da mrziš svoje lepljive prste, za koje se hvata sva ljudska nečistota. Da bar koralno roze rukavice mogu da prekriju to. Ali dzaba, nekada su i nevidljive stvari najuočljivije. Prljava ti je duša, draga moja, a to je nemoguće sakriti. Sada tvoj cilj ipak opravdava sredstvo, ljubav nema moć, a prijateljstvo ne postoji. Nametnuto je sivilo i ubijeno bratoljublje. Negiraš? Pa zašto onda već treću noć ne možeš da zaspiš? Ta tvoja insomnija te odaje da si ipak svesna sebe. Ali, znaš, to je dobro. Sve dok objektivno sagledavaš svoju ličnost i uočavaš svoje greške, ima spasenja za tebe. Jednostavno je ispraviti, kad znaš gde grešiš. A kad na sebi prestaneš da uočavaš tragove lošeg, nemoralnog, neljudskog, tad budi sigurna da si u zamci. Izgubićeš moć da prepoznaješ svoje brljotine, a samim tim i mogućnost da ih ispraviš. Živećeš u zabludi da si bezgrešna i umreti sa svim svojim greškama, koje će zauvek ostati sa tobom, jer na vreme nisi uspela da ih ugledaš.

Evo ga prvi zrak svetlosti, kao znak da si pregurala još jednu borbu sa sobom. Međutim, večeras se ponovo vraćaš na isto bojno polje. Ostani hrabra i ne beži od tame koja te tera da preispituješ sebe. Stani čvrsto i ponavljaj: „Kada se Sunce spusti, to ne znači da će me pojesti mrak, već da je svako novo jutro nova mogućnost da ispravim lošu stranu sebe.“

„Kad smo budni, svi imamo isti svet, a kad sanjamo, svako svoj“ Aristotel

Skači ,vrišti, pevaj, dodirni beskraj, poveži se sa čitavim univerzumom. Voli, stegni ruku, zadrzi dah, ljubi sve oko sebe. Ukini granice i ne veruj da je sve to san, jer nije. To je život u tebi, koji ceka da ga pokreneš prizivkom sreće. Vidiš, lako je da budes srećan, ako ti to želis.  A želis li?  Zar nisi prezasićen od ove iluzije zivota?  Ovo je, zapravo, mračan san koji će prestati kad ti odlučiš da se probudiš. Nikada nisam mogla da shvatim zašto ljudi primećuju tugu oko sebe, a ignorišu radost u sebi. Mi,  Srbi, smo narod koji teško može da se razume. Imamo prelep jezik, ali su nam draži anglicizmi. Zaboravili smo svoj folklor, zbog Lejdi Gage, Madone i Rijane. Ne prepoznajemo sopstvene kvalitete i vrednosti. Ne mislim da je u našim dušama zlo, ali verujem da je neko zlo ovladalo nama. Često nam je draži tudji neuspeh od sopstvenog uspeha. Uprkos svemu, ja verujem u promenu. Za pocetak nam je potreban jedan pastir,njegova frula kojom ce proizvesti „Odu radosti“ i malo volje da sve bude drugacije.