Za rever ubodi sto ti drago, samo pri tom pazi na srce

Stojim na vetru uzasnog nedostajanja i pokusavam da se odrzim  da ne padenem. I nije taj vetar toliko jak, koliko sam ja slaba jer je deo mene ostao sa tobom. Cvrsto hvatam vazduh koji isparava iz mojih dlanova, pokusvam da stvorim iluziju da bar imam tvoju ruku. Ne vredi, srce ne mozes da zavaras da je tu neko ko nije. Previse je hladno bez tebe. Osecam da mi se cela koza jezi, valjda se previse navikla na tvoju toplinu zagrljaja. Ne mozes ni da pretpostavis koliko je jeziv osecaj kad se u snu okrenem na drugu sranu da bih te zagrlila, a onda shvatim da si previse daleko da bi bio stvaran pored mene. Zatvorim oci, zagrizem usnu I tesim se da cu te videti sutra, iako znam da necu.
Evo opet mi se prividja tvoje porcelansko lice I savrseni nosic. Ti sedis preko puta mene, ne progovaras. Samo se smeskas, onako stidljivo, kao malo dete. Komuniciramo pogledom I razumemo se vrlo dobro. Prilazim ti polako, na prstima, da se ne bih probudila I ucinila da ponovo nestanes. Uzimam tvoju ruku. Nasi prsti se savrseno uklapaju, deluje kao da se nikada nece razdvojiti. Poljubi me. Zadrzi tvoje usne na mojima, sve dok ne dodjes da me probudis i u stvarnosti budes pored mene.